Stoliću, prostri se!

Stoliću, prostri se!

Nekad davno živio krojač sa tri sina i jednom kozom čijim su se mlijekom hranili. Pošalje tako jedanput otac najstarijeg sina da napase kozu. Čitav je dan dječak hodao proplankom, šumarkom, a koza brstila. Uveče upita mladić kozu da li je sita.

"Sita, presita

kući mi se hita!", odgovori koza.

Poslije, otac dođe u štalu, pomilova kozu, a ova zavreča:

"Gladna pregladna,

trave ne vidjela,

na kamenu bila!"

Otac se razljuti na sina lijenčinu, izudara ga i otjera od kuće. Sutradan, srednji sin povede kozu na pašu. Kada je predveče htjede vratiti kući, koza sretno izmeketa:

"Sita, presita,

kući mi se hita!"

Ali kad gazda dođe da je vidi, koza opet odmeketa:

"Gladna, pregladna,

trave ne vidjela,

na kamenu bila!"

Tada krojač istuče i svog srednjeg sina i otjera ga iz kuće.

Isto se dogodi i sa najmlađim sinom – koza je svoju pjesmu svaki put na isti način odvrečala. Tako krojač i svog trećeg sina otjera od kuće. Četvrtog dana povede krojač sam kozu na pašu. I njemu je ona uvečer tvrdila:

"Sita, presita,

kući mi se hita!"

A kad dođoše u štalu, koza vreknu:

"Gladna pregladna,

trave ne vidjela,

na kamenu bila!"

Sad tek krojač shvati šta je uradio pa istuče i otjera kozu i osta sam.

Njegovi sinovi se raziđoše po svijetu tražeći posla. Najstariji je učio zanat kod jednog stolara. Poslije godinu dana, jer je bio marljiv i vrijedan, dobi od majstora običan drveni stolić na dar. Ali to nije bio običan drveni stočić. Kad mladić, prema majstorovim uputama reče: "Stoliću, prostri se!" gle čuda. Stolić se ispuni najraznovrsnijim i najljepšim jelima.

I kako što nestane sa stola, tako se opet napuni! Obradova se mladić i veselo krenu kući jer se oca poželio, a htio je i da ga obraduje svojim stolićem. Jedne večeri zastade pred nekom krčmom da se odmori i da tu zanoći. Dobar kakav je bio, pred svim gostima viknu svom stoliću: "Stoliću, prostri se!". Gosti se zadiviše čudu i dobro se pogostiše. Ali krčmar odluči da noću, kad mladić zaspe, zamijeni čarobni stolić običnim starim stolom kakav je imao negdje na tavanu. Tako i učini. A mladić, ništa ne primijetivši, krete očinskoj kući. Obradova se otac sinu, a još više priči o čarobnom stoliću. Sazvaše prijatelje i rođake i najstariji sin uzviknu:

"Stoliću, prostri se!" Pa opet: "Stoliću, prostri se!", ali se ništa ne dogodi. Gosti ismijaše mladića i otiđoše gladni svojim kućama, a mladić od stida samo što u zemlju nije propao.

Srednji brat učio zanat kod nekog mlinara. I on je bio marljiv i vrijedan pa mu gazda poslije godinu dana dade nagradu. Magare. Ali ni to ne bijaše obično magare: kad se prostre ispod njega plahta i blago ga se povuče za uši i kaže "Magarence, daj!" iz njega, na sve strane pljusne kiša dukata. Obradova se mladić i veselo krenu kući. Jedne večeri i on zastade kod iste krčme i isto mu se dogodi što i njegovom najstarijem bratu. Krčmar vidje kako mladić ide u štalu, kako prostire plahtu ispod svog magarenceta i kako, povukavši magarence za uši i uzviknuvši "Magarence, daj!", dobi kišu dukata. Iste noći krčmar zamijeni čarobno magare običnim. I tako mladić dođe kući i tako sazvaše prijatelje i rođake, ali na uzvik "Magarence, daj!" ne bi ništa. Naljutiše se gosti i odoše praznih ruku svojim kućama, a mladić od stida samo što nije u zemlju propao.

Najmlađi brat učio zanat kod nekog tokara. I on je bio marljiv i vrijedan i poslije godinu dana šegrtovanja za nagradu je dobio vreću, a u vreći štap. Ali ni to ne bi obična vreća, ni obični štap. Na uzvik "Udri!", štap bi izletio i devetao neprijatelja sve dok mu se ne kaže "Stani!". Obradova se najmlađi sin staroga krojača. Znao je što se desilo njegovoj braći, pa požuri put one krčme. Tamo se pravio važan. Tajanstven. Pričao je o čudima koja je vidio ili za koja je čuo. A svoju vreću pomno čuvao. Krčmar jedva sačeka noć pa se krišom prikrade usnulom mladiću i njegovoj vreći. Ali dječak nije spavao, nego kad krčmar dotače vreću, povika "Udri! Udri!" a štap izletje i tako dobro obavi svoj posao da krčmar pristade da vrati i stolić i magare, i da uradi sve što treba samo da sklone štap.

I tako se najmlađi sin uputi očevoj kući. Sa sobom je nosio stolić, za sobom vodio magarca, a preko leđa prebacio vreću i u vreći čarobni štap. Dočekao otac radosno svoje najmlađe dijete, ali jedva pristade da sazove prijatelje i rođake. Dođoše gosti i stolić se prostre: "Stoliću, prostri se!" i na stolu se nađe svakojakih jela. Kad magarencetu reče "Magarence daj!" magarence izdukata hrpu dukata: Samo niko ne viknu štapu u vreći: "Udri!" Zašto bi i viknuo!? Svi su se gostili i radovali. A stari krojač ostavi iglu i škare i živio je sa svoja tri sina sretno i dugo.